Zlatara Stefanović
Google+

Priča o tome kako smo gradili brend





Nekada davno, u Bitolju je živeo veletrgovac Dimitrije Karanfilović, koji je bio vlasnik nekoliko magaza u ovom gradu i Solunu. Davne 1886. godine, Dimitrije se zaljubio u prelepu Grkinju iz Soluna, Paraskevu Manos, koja je bila poreklom iz zlatarske porodice. Priča o dinastiji Stefanović počinje upravo ovde, kada Dimitrije prihvata njenu porodičnu tradiciju i otvara prvu zlatarsku radnju u Bitolju.
U prvo vreme, Dimitrijeva radnja isključivo trguje nakitom, dragim kamenjem, stonim i ručnim satovima, dopremanim iz najvećih trgovinskih centara tog vremena: Beča, Carigrada i Soluna. U takvom okruženju "konzulskog grada", rađa se stil buduće kuće "Stefanović". 

Napredovanjem posla, početkom dvadesetog veka, Dimitrije otvara sopstvenu radionicu za proizvodnju nakita i u njoj upošljava sedmoro radnika. Neposredno potom, otvara još jednu radnju u Bitolju, a kasnije i dve ortačke radnje u Solunu. 

Posle Prvog Svetskog rata, njegov posao nasleđuje sin Jovan Karanfilović, koji za kratko vreme uspeva da proširi posao. Kako u svakoj istinitoj priči o uspehu ima i padova, tako ni naša nije izuzetak - nakon Drugog Svetskog rata, skoro cela Jovanova imovina biva oduzeta nacionalizacijom. U vlasništvu mu ostaje samo jedna manja radnja u Bitolju. 

Jovan je imao prelepu kćer Leposavu koja se 1947.godine udaje za Miodraga Stefanovića. Miodrag se, osim u Leposavu, zaljubljuje i u zlatarski zanat, pa ga vredno izučava sa tastom pomagavši mu da se posao u Bitolju ponovo razvije. Istovremeno, Miodrag zanat izučava i u svom rodnom Beogradu kod čuvenog majstora Stanislava Ognjanovića, a jedno vreme radi i u zemunskoj fabrici satova "INSA", što u porodičnu radnju donosi nova znanja i vrednosti. 

Krajem četrdesetih, Miodrag otvara svoju prvu radnju u rodnoj kući na Bulbuderu u Jugoslovenskoj ulici, a potom je seli u stan na Terazijama 38. 
U narednim godinama, nizaće se njegovi uspesi isprepletani sa konstantnim usavršavanjem koje stiče širom zemlje ali i u inostranstvu. 1949. godine otvara zlatarsko-juvelirsku radnju u Balkanskoj 18. 

Nabavkom mašine za valcovanje i uvođenjem prve moderne livnice, 1956. godine, Miodrag Stefanović se može smatrati začetnikom modernog zlatarstva u Jugoslaviji i začetnikom industrijskog zlatarstva u na ovim prostorima. Proganjan od strane tadašnjih vlasti od 1960. do 1962. godine boravi u Parizu gde dragoceno iskustvo stiče u jednoj jevrejskoj zlatarskoj firmi. 

Vrativši se u Beograd, nastavlja sa radom u svojoj radnji u Balkanskoj ulici i u posao uvodi svoje sinove Jovicu i Petra. Završivši zlatarske škole u Beogradu, oni odlaze u evropski centar zlatarstva, Vićencu (Italija), na stručno usavršavanje. Već 1963. godine, firma Stefanović poseduje najmodernije mašine i opremu za proizvodnju nakita, uspostavivši saradnju sa najvećim italijanskim firmama "Mario di Maio" i "Lugi dal Trozzo". 

Sredinom šezdesetih, gospodin Mario di Maio dolazi u Beograd kao gost firme Stefanović, što predstavlja prvi prodor zapadnog uticaja na tom polju u jugoistočnom delu Evrope i prvu posleratnu posetu jednog zapadnog industrijalca privatnoj firmi na ovim prostorima. 

1966. godine, otvorena je još jedna radnja u Makedonskoj 34. 

Sedamdesete godine obeležila je činjenica da Stefanović snabdeva više od 100 privatnih radnji i na desetine državnih firmi svojim proizvodima, šireći autentičan stil modernog srpskog zlatarstva. 

Osamdesete počinju sa uspostavljanjem bliske saradnje sa italijanskom firmom "FOV-Forniture Orafe Vicentine" i modernizovanjem proizvodnje najnovijom generacijom mašina. 

1984. godine otvara se još jedna radnja u Makedonskoj ulici, broj 28. 

Krajem osamdesetih godina u posao se uključuje peta generacija zlatara – Miodrag P. Stefanović se specijalizovao za dizajn nakita u firentinskoj školi "Le Arti Orafe" i završava industrijski dizajn na Fakultetu za dizajn u Beogradu.


Nove generacije donose i novu energiju i ideje; tako, 1992. godine otvaraju se još dve radnje u Čumicevom Sokačetu, nakon čega se nižu uspesi na različitim lokacijama u Beogradu koje su obeležene žigom Stefanović. 

Devedesetih godina firmu posećuje Nj.K.V. princ Tomislav Karađorđević i naručuje nakit za svoju ćerku Katarinu. Takođe, firma Stefanović učestvuje u izradi ordena Republike Srpske. 

1996. otvorena je radnja u Vasinoj ulici broj 9, a 1997. u Bulevaru Kralja Aleksandra. 1999. godine otvara se i radnja u Kolarčevoj. 

Novembra 2001. godine, prvi demokratski predsednik SRJ, Vojislav Koštunica, naručuje krst koji poklanja manastiru Hilandar prilikom svoje posete Grčkoj. 

2003. godine zlataru Stefanović posećuje Nj. K. V. Jelisaveta Karađorđević. Iste godine nastaje i ekskluzivna kolekcija nakita za nju, a počinje se i sa realizacijom komercijalne kolekcije nakita sa njenim imenom. 

2004. godine firma učestvuje na izložbi u Etnografskom muzeju, koja je organizovana povodom 6 vekova Beograda kao prestonice Srbije. 


Tokom prvog veka postojanja zlatara Stefanović, osnovno načelo kojim smo vođeni je da samo kvalitet materijala i izrade, naš odnos prema kupcima i specifičan stil koji negujemo treba da budu izvor naše reputacije i razlog što nam verujete. 

Zahvaljujući tom načelu, danas, 121 godinu nakon osnivanja prve radnje, pečat Stefanović predstavlja garanciju kvaliteta, koja govori da se kupac opredelio za više od nakita. Tada izbor postaje odraz Vašeg životnog stila i ukusa – odabrali ste da nosite ili poklonite nakit savremenog dizajna, u koji je utkan čitav vek iskustva i stalnog usavršavanja, gde svaki proizvod ima doživotnu garanciju. Već više od veka pažljivo pratimo trendove i zahteve tržišta, pri tom ne zanemarujući tradicionalne vrednosti. Zbog Vas. 

Jer Vi znate da pravi nakit ima svoje prezime.. 

Vaš STEFANOVIĆ